Saturday, March 18, 2017

Ljiljana Šop: (Samo)ironija kao inicijalna kapisla za priču



LJILJANA ŠOP

(SAMO)IRONIJA KAO INICIJALNA KAPISLA ZA PRIČU
 
  
Književnost je, između ostalog, od nastanka pa do naših dana elitno mesto promišljanja smisla života kroz pripovedanje o bolestima tela i duha, i pripovedanje o smrti. Takođe, oni koji stvaraju književnost i oni koji se bave analizom i vrednovanjem književnih dela, jesu neka vrsta dijagnostičara vremena u kojem žive i boljki kroz koje prolazi jedinka i društvo. Istovremeno, i ideja o terapeutskom dejstvu i lekovitosti književnosti i njenom uticaju na piščev i čitaočev duh nije bez osnova.
Milan Dobričić spada u one mlade ljude čije pojavljivanje u poeziji nije moglo, a kada je reč o profesionalnim čitaocima ne bi smelo a da ne primeti iole iskusno čitalačko biće, koje drži do književnosti kao do elitističke avanture duha, koje razlikuje autentičan pesnički glas od pomodnih, epigonskih, generacijskih ili horskih uključivanja u aktuelne pesničke tokove. Iza Dobričića je sada već decenija stvaranja koju obeležava temeljno samoispitivanje i preispitivanje svega, i duboka sumnja, koliko razložna toliko i intuitivna, u svrsishodnost svega, pa i stvaralačkog čina.
Neko ko je već u prvoj pesničkoj knjizi „Pritisak“, kao dvadesetpetogodišnjak konstatovao „lepo se vidi:/ kako mi mladi starimo,/ i kako ne postajemo ništa“, očigledno nema iluzija o svetu i ne veruje u floskulu o iskustvenoj mudrosti, o istoriji kao učiteljici života i sličnim „dovijanjima“ da se haos uredi, slučajnost i nužnost pomire, egzistencijalna mučnina savlada i na pitanje o smislu života da optimistički odgovor koji bi imao intelektualno i moralno pokriće. Možda se zato druga pesnička knjiga Milana Dobričića i zove „Dovijanje“. Ova glagolska imenica obično služi da označi banalnost snalaženja u trivijalijama preživljavanja, ali Dobričić je koristi u značenju aktivnosti duha da prebrodi zamke u traganju za istinama koje nam izmiču i preispita pojmove života i smrti, bola, slobode, budućnosti, skepse i vere.
Treća knjiga poezije Milana Dobričića, „Blagosloveni gubitnici“, po meni je otišla najdalje u ličnom preispitivanju, koje u prvom ciklusu ima formu dijaloga sa bliskim ljudima iz porodičnog, prijateljskog i pesničkog kruga, a u drugom vrhuni ironičnim, melanholičnim, potresnim slikama „puste zemlje“ koja je svakome od nas privremeno stanište, a mislećim ljudima vazda problematičan i upitan dom. U cikluse Dobričić uvodi čitaoca citiranjem stihova meni veoma dragih pesnika, Raše Livade i Duška Novakovića. Težište oksimoronskog naslova doživljava se u celini knjige na drugoj reči, gubitnici, dok prva otvara ironijski kontekst kao jednu, a biblijski kao drugu mogućnost. Dodamo li tome da gubitnici asociraju i na jednu kuransku misao s kojom se sve vreme u svom romanu „Derviš i smrt“ titanski nosio Meša Selimović, dobićemo, barem mi se čini, punu sliku ozračja u čijem je središtu smrt, ključna tema ove knjige.
Od uvodnih stihova („Prijatelju/ kažem ti/ mir samo tražim i ne mogu da ga nađem“) do završnog „Epitafa“ („Ne dolazite mi na grob!/ Ne volim da mi neko/ stoji nad glavom“), sklapa se krug u kojem se nesporno zavrteo jedan život kroz sećanje na pretke, rađanje potomaka, spoznaju ljubavi, prijateljstva, prirodnih i rukotvorenih lepota, pesničkog bratimljenja lica u svemiru, ali ostaje činjenica da se krug otvara pitanjem („Kako bi bilo verovati/ u nešto?/ U išta?“), a zatvara ironičnim epitafom osamljenika koji ne bi, ni nakon smrti, da mu bilo ko stoji nad glavom.
Više sam puta pročitala „Blagoslovene gubitnike“, pomišljajući da taj svedeni pesnički izraz, koji u sebi od kazanog nosi mnogo više nedorečenog, prećutanog, pretpostavljenog, zapretenog, sapetog u malo reči, mogao da prokrči neke druge i drugačije puteve, ako bi se transformisao u prozni diskurs. Kada se to i dogodilo, nastala je knjiga priča „Ceđ“.
Dobričićeve priče takođe nose u sebi sumnju u pisanje, izraženu u mini predgovoru autora koji sve mnogo, lako i brzopisače podseća da „pisanje može da bude poput ceđenja suve drenovine“, da je ono zapravo borba protiv inercije ćutanja kao mogućnog pogleda na svet, savlađivanje otpora. Stoga se ova knjiga može posmatrati i kao autopoetički eksperiment, a svakako je prva knjiga priča, koliko ja znam ne samo kod nas nego i uopšte, nastajalih dugi niz godina, koje su formalno poredane po broju reči, od najkraće koja ima svega šest reči, do najduže koja ima gotovo petnaest stranica.
Neko će reći da je u pitanju trik, formalna igra, dovijanje da se načini kakav-takav redosled i odnos među pričama koje teško da imaju bilo kakav zajednički imenitelj oko kojeg se mnogi autori zbirki priča nemalo trude, ali će većina čitalaca, podstaknuta pričama po sebi, ubrzo zaboraviti na „matematički kriterijum“ saopšten u autoironijskom predgovoru. Potom će ih, opet, kratka autopoetička priča „Remek-delo“ podsetiti da se pisac zapravo dosledno poigrava sa fenomenom stvaranja, ali i sa nepouzdanim obrascima vrednovanja stvorenog dela.
Dobričićeve pričice i priče lišene su prostornih i vremenskih odrednica, klasičnih likova, razvijanja radnje (s izuzetkom nekoliko, naravno onih dužih). U većini priča bitna je atmosfera, trenutak, stanje duha, asocijativna lepeza, koja u nekima potiče iz mitskog konteksta („Plovidba“), u drugima iz sučeljavanja dva vremena („Dva dana“) ili paralelnih vremena („Bebe“), u trećima iz čisto književnih reminiscencija i suptilnih podsećanja na neke velike pripovedače. Čitalac katkad stiče utisak da poznaje ove priče, samo drugačije ispričane, ili smeštene u drugo vreme, oseća neverovatnu lakoću prelaza s teme na temu, iz žanra u žanr, iz profanog u duhovno, iz humornog u oporu ironiju, od konkretnog povoda u sublimaciju i opštevažeće značenje. Izuzetne su parabole, kakva je recimo priča „Čovek, vreme“, koja na jednoj stranici preleće čitavu istoriju ljudske borbe za opstanak, borbe protiv drugog, od slučajno pronađene toljage do najmodernijeg oružja, priča o milenijumima nakon kojih iza ljudi ne ostaje ništa drugo do „bara ispunjena telima“; ili ona o četrdesetodnevnoj borbi sa đavolom započetoj nakon gubitka vere; pa sve do prozračno jednostavne i bolne priče „Kora“, o socijalnom i intimnom jazu između ljudi, o predrasudama i granicama među njima, o nemogućoj komunikaciji. Izdvajam po fluidnosti i onoga o čemu i onoga kako Dobričić pripoveda i priču „Šta sa jednim danom?“ Ona počinje poređenjem dana sa obrokom, događaja sa začinima, junaka sa kuvarom koji pokušava da utiče na aromu. „A ja učim od najvećeg kuvara, od starog dobrog Prusta“, iznenada veli narator, i potom čitaoca sa ljupkom lakoćom prošeta kroz grad, lepotu mladosti, vrednost ljubavi, sumnjičavost prema prijateljstvu u različitim životnim dobima, „tekstom koji je potpuno nevažan, ali neodoljiv“, istovremeno pripovedajući i uspostavljajući kritički odnos prema vlastitom pripovedanju. U finalu koji priču okončava kao jednu laganu šetnju ovim našim, mada neimenovanim gradom, i ovom našom neposrednom sadašnjicom, izdvaja se sjajna rečenica univerzalnog značenja na samom kraju: „Ne postoji ljubav prema gradu ako se barem jednog od njega nisi uplašio, ako se nisi plašio i za njega i za sebe istovremeno, ako se nisi plašio za njega od sebe“. Rečenica jednog hipersenzibilnog, urbanog osećanja, misao jednog autentičnog Beograđanina koja iskazuje emociju i stav, a ne patriotsku glupost kakvih smo se naslušali i načitali u ovim smutnim vremenima „demokratije“, narodnjaštva, regionalizacije, centralizacije i inih „usrećiteljskih projekata“.
Osećam potrebu da još nešto kažem o poslednjoj, najdužoj priči s najdužim naslovom u ovoj knjizi. Priča se zove „Poslednji dani ostarelog agenta agencije Rent-a-narator“. U ovoj priči vidim zametak jednog dinamičnog, modernog, humornog romana o traženju i gubljenju ideala na beogradskom asfaltu, o jednoj od najizgubljenijih od svih izgubljenih generacija posejanih po svetskoj književnosti. Jer, ako negde postoji „model zatvorenog sistema“, „simbol entropije i samorazaranja“, „fazno ugrožavanje opstanka“, i ako negde „vrhunac evolutivnog procesa sugeriše ugrožavanje i samih njenih osnova i predviđa urušavanje celokupnog sistema“, onda se taj proces reprezentativno odvija sad i ovde (svi citati preuzeti su iz Dobričićeve priče „Remek-delo“, i deo su tobožnjeg zvaničnog izveštaja žirija o rezultatima nagradnog konkursa Umetnost stvaranja- stvaranje umetnosti).
Milan Dobričić je dokazao, i završnom pričom u knjizi „Ceđ“, da on jeste vrstan posmatrač, distancirani i pouzdani svedok tog procesa. Da ne govorim o kvalitetima njegovog slojevito ironijskog pristupa, a posebno o vrednosti samoironije, koja kod većine naših savremenih pisaca uglavnom netragom nestaje u neukusnom bavljenju svojom veličinom i posebnošću.


„Književna klinka”, Beograd, 2012.

No comments:

Post a Comment