„Sa deset godina, ušao sam u pakao. To sirotište je pravi pakao. Na
tom mestu, kod salezijanaca, a to je crkveni red u kojem se fabrikuju
ljudi koji će se baviti manuelnim zanatima, ne vole pamet. Bio sam
izložen pravom nasilju; u sirotištu su, dobro se sećam, vladali nasilje i
brutalnost, svuda uokolo pedofilija, podlost, prljavština, hladnoća,
loša hrana. Zastrašujuće.
Ali, imali su biblioteku i u njoj knjige... Sećam se da sam, jednog dana, otvorio jednu knjigu. Starac i more. Odjednom, osećam to more, penu talasa, čujem zvuk vesala, prisustvujem lovu na sabljarku... Uzbuđen sam... Naprosto sam se otisnuo. Knjiga mi odjednom pruža priliku da napustim taj pakao. Zaklopim knjigu, pakao se vraća. Otvorim je, pakao nestaje. To je prava čarolija. Knjige su, za mene, predstavljale istinski spas.“
(Mišel Onfre, iz razgovora sa Nedom Valčić Lazović)
Ali, imali su biblioteku i u njoj knjige... Sećam se da sam, jednog dana, otvorio jednu knjigu. Starac i more. Odjednom, osećam to more, penu talasa, čujem zvuk vesala, prisustvujem lovu na sabljarku... Uzbuđen sam... Naprosto sam se otisnuo. Knjiga mi odjednom pruža priliku da napustim taj pakao. Zaklopim knjigu, pakao se vraća. Otvorim je, pakao nestaje. To je prava čarolija. Knjige su, za mene, predstavljale istinski spas.“
(Mišel Onfre, iz razgovora sa Nedom Valčić Lazović)
No comments:
Post a Comment