Sloboda
jednostavno nema sluha. Sužnji će uvek lepše pevati.
(17.4.2018.)
(17.4.2018.)
Sunday, January 19, 2020
Monday, January 6, 2020
Danijel Penak o učenicima i čitanju
DANIJEL PENAK O UČENICIMA I ČITANJU
(iz razgovora sa Nedom Valčić Lazović, objavljenom u knjizi „Sve što (ne) kažem pogrešno je“)
Kad učenici kažu da ne vole da čitaju, ja odbijam da im poverujem. I, kad mi kažu da ne vole da čitaju, sebi postavljam pitanje: Šta žele time da kažu? Odgovor je: Gospodine, kad kažem da ne volim da čitam, ja želim da Vam kažem da sam izuzetno uplašen zbog pitanja koja ćete mi neizbežno postaviti kada budem pročitao ono što mi zadate.
Ne postavljam pitanja. Ne namećem lektiru. Ulazim u razred sa torbom punom knjiga koje izručim na katedru. Kažem: Evo, ovo sam juče pročitao, i počnem glasno da čitam iz knjige koju držim u rukama. Pročitam desetak strana i pitam: Da li je neko zainteresovan? Jedan učenik diže ruku, a ja mu dobacim knjigu. Zatim ispričam neki roman, uz komentare, poput: sećam se jednog romana, priča o tome i tome. Da li ga imate? upita neko. Da, kažem i dobacim mu knjigu... Počeo sam tako da radim svakodnevno. Kada to činite punih devet meseci, stavili ste u promet dve stotine knjiga koje idu iz ruke u ruku. Velika teškoća u prvim sedmicama jeste da nikad ne postavljate pitanja učenicima.
(iz razgovora sa Nedom Valčić Lazović, objavljenom u knjizi „Sve što (ne) kažem pogrešno je“)
Kad učenici kažu da ne vole da čitaju, ja odbijam da im poverujem. I, kad mi kažu da ne vole da čitaju, sebi postavljam pitanje: Šta žele time da kažu? Odgovor je: Gospodine, kad kažem da ne volim da čitam, ja želim da Vam kažem da sam izuzetno uplašen zbog pitanja koja ćete mi neizbežno postaviti kada budem pročitao ono što mi zadate.
Ne postavljam pitanja. Ne namećem lektiru. Ulazim u razred sa torbom punom knjiga koje izručim na katedru. Kažem: Evo, ovo sam juče pročitao, i počnem glasno da čitam iz knjige koju držim u rukama. Pročitam desetak strana i pitam: Da li je neko zainteresovan? Jedan učenik diže ruku, a ja mu dobacim knjigu. Zatim ispričam neki roman, uz komentare, poput: sećam se jednog romana, priča o tome i tome. Da li ga imate? upita neko. Da, kažem i dobacim mu knjigu... Počeo sam tako da radim svakodnevno. Kada to činite punih devet meseci, stavili ste u promet dve stotine knjiga koje idu iz ruke u ruku. Velika teškoća u prvim sedmicama jeste da nikad ne postavljate pitanja učenicima.
Mišel Onfre o knjigama
„Sa deset godina, ušao sam u pakao. To sirotište je pravi pakao. Na
tom mestu, kod salezijanaca, a to je crkveni red u kojem se fabrikuju
ljudi koji će se baviti manuelnim zanatima, ne vole pamet. Bio sam
izložen pravom nasilju; u sirotištu su, dobro se sećam, vladali nasilje i
brutalnost, svuda uokolo pedofilija, podlost, prljavština, hladnoća,
loša hrana. Zastrašujuće.
Ali, imali su biblioteku i u njoj knjige... Sećam se da sam, jednog dana, otvorio jednu knjigu. Starac i more. Odjednom, osećam to more, penu talasa, čujem zvuk vesala, prisustvujem lovu na sabljarku... Uzbuđen sam... Naprosto sam se otisnuo. Knjiga mi odjednom pruža priliku da napustim taj pakao. Zaklopim knjigu, pakao se vraća. Otvorim je, pakao nestaje. To je prava čarolija. Knjige su, za mene, predstavljale istinski spas.“
(Mišel Onfre, iz razgovora sa Nedom Valčić Lazović)
Ali, imali su biblioteku i u njoj knjige... Sećam se da sam, jednog dana, otvorio jednu knjigu. Starac i more. Odjednom, osećam to more, penu talasa, čujem zvuk vesala, prisustvujem lovu na sabljarku... Uzbuđen sam... Naprosto sam se otisnuo. Knjiga mi odjednom pruža priliku da napustim taj pakao. Zaklopim knjigu, pakao se vraća. Otvorim je, pakao nestaje. To je prava čarolija. Knjige su, za mene, predstavljale istinski spas.“
(Mišel Onfre, iz razgovora sa Nedom Valčić Lazović)
Subscribe to:
Posts (Atom)