LJILJANA ŠOP
(SAMO)IRONIJA KAO INICIJALNA KAPISLA ZA PRIČU
Književnost je, između ostalog, od nastanka pa do naših dana elitno mesto
promišljanja smisla života kroz pripovedanje o bolestima tela i duha, i
pripovedanje o smrti. Takođe, oni koji stvaraju književnost i oni koji se bave
analizom i vrednovanjem književnih dela, jesu neka vrsta dijagnostičara vremena
u kojem žive i boljki kroz koje prolazi jedinka i društvo. Istovremeno, i ideja
o terapeutskom dejstvu i lekovitosti književnosti i njenom uticaju na piščev i
čitaočev duh nije bez osnova.
Milan Dobričić spada u one mlade ljude čije pojavljivanje u poeziji nije
moglo, a kada je reč o profesionalnim čitaocima ne bi smelo a da ne primeti
iole iskusno čitalačko biće, koje drži do književnosti kao do elitističke
avanture duha, koje razlikuje autentičan pesnički glas od pomodnih, epigonskih,
generacijskih ili horskih uključivanja u aktuelne pesničke tokove. Iza
Dobričića je sada već decenija stvaranja koju obeležava temeljno
samoispitivanje i preispitivanje svega, i duboka sumnja, koliko razložna toliko
i intuitivna, u svrsishodnost svega, pa i stvaralačkog čina.
Neko ko je već u prvoj pesničkoj knjizi „Pritisak“, kao
dvadesetpetogodišnjak konstatovao „lepo se vidi:/ kako mi mladi starimo,/ i
kako ne postajemo ništa“, očigledno nema iluzija o svetu i ne veruje u floskulu
o iskustvenoj mudrosti, o istoriji kao učiteljici života i sličnim „dovijanjima“
da se haos uredi, slučajnost i nužnost pomire, egzistencijalna mučnina savlada
i na pitanje o smislu života da optimistički odgovor koji bi imao intelektualno
i moralno pokriće. Možda se zato druga pesnička knjiga Milana Dobričića i zove „Dovijanje“.
Ova glagolska imenica obično služi da označi banalnost snalaženja u
trivijalijama preživljavanja, ali Dobričić je koristi u značenju aktivnosti
duha da prebrodi zamke u traganju za istinama koje nam izmiču i preispita
pojmove života i smrti, bola, slobode, budućnosti, skepse i vere.
Treća knjiga poezije Milana Dobričića, „Blagosloveni gubitnici“, po meni je
otišla najdalje u ličnom preispitivanju, koje u prvom ciklusu ima formu
dijaloga sa bliskim ljudima iz porodičnog, prijateljskog i pesničkog kruga, a u
drugom vrhuni ironičnim, melanholičnim, potresnim slikama „puste zemlje“ koja
je svakome od nas privremeno stanište, a mislećim ljudima vazda problematičan i
upitan dom. U cikluse Dobričić uvodi čitaoca citiranjem stihova meni veoma
dragih pesnika, Raše Livade i Duška Novakovića. Težište oksimoronskog naslova
doživljava se u celini knjige na drugoj reči, gubitnici, dok prva otvara ironijski kontekst kao jednu, a
biblijski kao drugu mogućnost. Dodamo li tome da gubitnici asociraju i na jednu kuransku misao s kojom se sve vreme
u svom romanu „Derviš i smrt“ titanski nosio Meša Selimović, dobićemo, barem mi
se čini, punu sliku ozračja u čijem je središtu smrt, ključna tema ove knjige.
Od uvodnih stihova („Prijatelju/ kažem ti/ mir samo tražim i ne mogu da ga
nađem“) do završnog „Epitafa“ („Ne dolazite mi na grob!/ Ne volim da mi neko/
stoji nad glavom“), sklapa se krug u kojem se nesporno zavrteo jedan život kroz
sećanje na pretke, rađanje potomaka, spoznaju ljubavi, prijateljstva, prirodnih
i rukotvorenih lepota, pesničkog bratimljenja lica u svemiru, ali ostaje
činjenica da se krug otvara pitanjem („Kako bi bilo verovati/ u nešto?/ U išta?“),
a zatvara ironičnim epitafom osamljenika koji ne bi, ni nakon smrti, da mu bilo
ko stoji nad glavom.
Više sam puta pročitala „Blagoslovene gubitnike“, pomišljajući da taj
svedeni pesnički izraz, koji u sebi od kazanog nosi mnogo više nedorečenog,
prećutanog, pretpostavljenog, zapretenog, sapetog u malo reči, mogao da prokrči
neke druge i drugačije puteve, ako bi se transformisao u prozni diskurs. Kada
se to i dogodilo, nastala je knjiga priča „Ceđ“.
Dobričićeve priče takođe nose u sebi sumnju u pisanje, izraženu u mini
predgovoru autora koji sve mnogo, lako i brzopisače podseća da „pisanje može da
bude poput ceđenja suve drenovine“, da je ono zapravo borba protiv inercije
ćutanja kao mogućnog pogleda na svet, savlađivanje otpora. Stoga se ova knjiga
može posmatrati i kao autopoetički eksperiment, a svakako je prva knjiga priča,
koliko ja znam ne samo kod nas nego i uopšte, nastajalih dugi niz godina, koje
su formalno poredane po broju reči, od najkraće koja ima svega šest reči, do
najduže koja ima gotovo petnaest stranica.
Neko će reći da je u pitanju trik, formalna igra, dovijanje da se načini kakav-takav redosled i odnos među pričama
koje teško da imaju bilo kakav zajednički imenitelj oko kojeg se mnogi autori
zbirki priča nemalo trude, ali će većina čitalaca, podstaknuta pričama po sebi,
ubrzo zaboraviti na „matematički kriterijum“ saopšten u autoironijskom
predgovoru. Potom će ih, opet, kratka autopoetička priča „Remek-delo“ podsetiti
da se pisac zapravo dosledno poigrava sa fenomenom stvaranja, ali i sa
nepouzdanim obrascima vrednovanja stvorenog dela.
Dobričićeve pričice i priče lišene su prostornih i vremenskih odrednica,
klasičnih likova, razvijanja radnje (s izuzetkom nekoliko, naravno onih dužih).
U većini priča bitna je atmosfera, trenutak, stanje duha, asocijativna lepeza,
koja u nekima potiče iz mitskog konteksta („Plovidba“), u drugima iz
sučeljavanja dva vremena („Dva dana“) ili paralelnih vremena („Bebe“), u
trećima iz čisto književnih reminiscencija i suptilnih podsećanja na neke
velike pripovedače. Čitalac katkad stiče utisak da poznaje ove priče, samo
drugačije ispričane, ili smeštene u drugo vreme, oseća neverovatnu lakoću
prelaza s teme na temu, iz žanra u žanr, iz profanog u duhovno, iz humornog u
oporu ironiju, od konkretnog povoda u sublimaciju i opštevažeće značenje.
Izuzetne su parabole, kakva je recimo priča „Čovek, vreme“, koja na jednoj
stranici preleće čitavu istoriju ljudske borbe za opstanak, borbe protiv
drugog, od slučajno pronađene toljage do najmodernijeg oružja, priča o
milenijumima nakon kojih iza ljudi ne ostaje ništa drugo do „bara ispunjena
telima“; ili ona o četrdesetodnevnoj borbi sa đavolom započetoj nakon gubitka
vere; pa sve do prozračno jednostavne i bolne priče „Kora“, o socijalnom i
intimnom jazu između ljudi, o predrasudama i granicama među njima, o nemogućoj
komunikaciji. Izdvajam po fluidnosti i onoga o čemu i onoga kako
Dobričić pripoveda i priču „Šta sa jednim danom?“ Ona počinje poređenjem dana
sa obrokom, događaja sa začinima, junaka sa kuvarom koji pokušava da utiče na
aromu. „A ja učim od najvećeg kuvara, od starog dobrog Prusta“, iznenada veli
narator, i potom čitaoca sa ljupkom lakoćom prošeta kroz grad, lepotu mladosti,
vrednost ljubavi, sumnjičavost prema prijateljstvu u različitim životnim dobima,
„tekstom koji je potpuno nevažan, ali neodoljiv“, istovremeno pripovedajući i
uspostavljajući kritički odnos prema vlastitom pripovedanju. U finalu koji
priču okončava kao jednu laganu šetnju ovim našim, mada neimenovanim gradom, i
ovom našom neposrednom sadašnjicom, izdvaja se sjajna rečenica univerzalnog
značenja na samom kraju: „Ne postoji ljubav prema gradu ako se barem jednog od
njega nisi uplašio, ako se nisi plašio i za njega i za sebe istovremeno, ako se
nisi plašio za njega od sebe“. Rečenica jednog hipersenzibilnog, urbanog
osećanja, misao jednog autentičnog Beograđanina koja iskazuje emociju i stav, a
ne patriotsku glupost kakvih smo se naslušali i načitali u ovim smutnim
vremenima „demokratije“, narodnjaštva, regionalizacije, centralizacije i inih „usrećiteljskih
projekata“.
Osećam potrebu da još nešto kažem o poslednjoj, najdužoj priči s najdužim
naslovom u ovoj knjizi. Priča se zove „Poslednji dani ostarelog agenta agencije
Rent-a-narator“. U ovoj priči vidim zametak jednog dinamičnog, modernog,
humornog romana o traženju i gubljenju ideala na beogradskom asfaltu, o jednoj
od najizgubljenijih od svih izgubljenih generacija posejanih po svetskoj
književnosti. Jer, ako negde postoji „model zatvorenog sistema“, „simbol
entropije i samorazaranja“, „fazno ugrožavanje opstanka“, i ako negde „vrhunac
evolutivnog procesa sugeriše ugrožavanje i samih njenih osnova i predviđa
urušavanje celokupnog sistema“, onda se taj proces reprezentativno odvija sad i
ovde (svi citati preuzeti su iz Dobričićeve priče „Remek-delo“, i deo su
tobožnjeg zvaničnog izveštaja žirija o rezultatima nagradnog konkursa Umetnost
stvaranja- stvaranje umetnosti).
Milan Dobričić je dokazao, i završnom pričom u knjizi „Ceđ“, da on jeste
vrstan posmatrač, distancirani i pouzdani svedok tog procesa. Da ne govorim o
kvalitetima njegovog slojevito ironijskog pristupa, a posebno o vrednosti
samoironije, koja kod većine naših savremenih pisaca uglavnom netragom nestaje
u neukusnom bavljenju svojom veličinom i posebnošću.
„Književna
klinka”, Beograd, 2012.
